Tumarate netom u potrazi za zanimacijom i zabavom, ćaskate na Fejsu, dangubite na Tjubu, a  čeka vas zaostali posao, gomila lekcija? Još samo par minuta? Evo podužeg odgovora i jednog objašnjenja zašto da se odmah nakon čitanja ovog posta bacite na učenje/rad. Stanford marshmallow experiment je čuveni eksperiment izveden još 1972. godine na Univerzitetu Stenford u Kaliforniji, a pod vođstvom psihologa Voltera Mišela. U pitanju je bila studija koja je proučavala pojam “odloženog zadovoljstva“

U eksperimentu su učestvovala deca uzrasta od 5 do 7 godina. Svakom detetu je ponuđen slatkiš (marshmallow – beli slez, u nekim eksperimentima štangla čokolade ili keks). Rečeno im je da mogu da pojedu slatkiš, ali ukoliko izdrže 15 minuta da ga ne pojedu – dobiće još jedan kao nagradu. Istraživače je zanimalo koliko dugo deca mogu da odoljevaju iskušenju da li je i kako to povezano sa njihovim uspehom u budućnosti.

U originalnoj studiji jedan od ciljeva bio je utvrditi kada se razvija kod deteta sposobnost da odloži trenutno zadovoljstvo zbog kasnije nagrade. Od oko 600 dece koja su učestvovala u eksperimentu, manjina je odmah pojela slatkiš. Od onih koji su uspeli da se suzdrže, jedna trećina je uspela da se suzdrži dovoljno dugo da dobije i drugi slatkiš. Uzrast je igrao veliku ulogu  u odlaganju zadovoljstva, tj. starija deca su lakše odoljevala ovom slatkom izazovu.

Ovo je jedan od najuspešnijih bihejvioralnih eksperimenata (onih koji izučavaju ponašanje). Tokom godina pokazalo se i ono što inicijalno nije bilo planirano da se dokaže. Deca koja su uspevala da dođu do drugog slatkiša i odlože trenutno zadovoljstvo, bili su uspešniji kao odrasli u mnogim drugim oblastima života, posebno u poslu.  Poslednje istraživanje izvedeno 2011. pokazalo je da ova karakteristika traje kod osobe ceo život. Takođe, praćenje aktivnosti moždane kore pokazalo je ključne razlike između dve grupe dece (onih koji odoljevaju i onih koji se prepuštaju zadovoljstvu) u dve oblasti. Frontalni režanj korteksa koji je zadužen, između ostalog,  za donošenje odluka i upravljanje ponašanjem, mislima i akcijama u skladu sa ličnim ciljevima. Drugi je ventralni striatum koji je povezan sa pojedinim poremećajima, shizofrenijom, opsesivno-kompulsivnim poremećajem i, za implikacije ovog eksperimenta najvažnije, bolestima zavisnosti. Nameće se zaključak da je sposobnost da se odloži zadovoljstvo dobar prediktor uspeha, a u suprotnom slučaju povećanog rizika za bolesti zavisnosti.

Učiti decu da odlože zadovoljstvo, da istrpe tu neprijatnost čekanja, da svaka njihova želja ne može automatski da se ostvari, da je to u redu, da će se to u životu često dešavati i da su oni sposobni da to izdrže, zarad nekog kasnijeg važnijeg cilja, jedan je od veoma bitnih vaspitnih ciljeva. U sve prisutnije problemu razmaženosti čije ćemo posledice tek osetiti, kao individualne probleme, ali i kao širu društvenu problematiku, učiti dete da podnese frustraciju, s kojom se svi srećemo manje ili više, jeste od presudnog značaja za buduće funkcionisanje osobe i njenu mentalnu stabilnost, između ostalog i prevencija bolesti zavisnosti (čija je i logika lako i brzo dolaženje do zadovoljstva).

Pošto ste uspeli da ispratite ovu “lekciju“ do kraja, svima po slatkiš i pravac knjiga!