U istoriji razvojne psihologije jedno od najistaknutijih mesta zauzima svakako Žan Pijaže. Svojom teorijom o razvoju dečjeg mišljenja privukao je mnogo pažnje, već prvom knjigom “Govor i mišljenje deteta“ (1923) u kojoj predstavlja novu metologiju istraživanja ovog polja, kao i svoju koncepciju kognitivnog razvoja. Pijaže smatra da se razvoj dečijeg mišljenja odvija kroz faze koje su uzrasno određene i nepromenljivog rasporeda. Postoje individualne razlike u pogledu ulaska u određenu fazu, ali generalno postoje uzrasne granice koje su ponekad i indikatori zaostajanja ili posebnog napredovanja. Faze razvoja dečijeg mišljenja su:

  1. Senzomotorna inteligencija (od rođenja do kraja 2. godine)
  2. Preoperacionalni stadijum (od 2. do 7.)
  3. Stadijum konkretnih operacija (od 7. do 11.)
  4. Stadijum formalnih operacija (od 11. do 16. godine)

U 16. godini, po Pijažeu, razvoj dečjeg mišljenja se završava, ne i razvoj inteligencije i napredovanje, već se misli na kvalitativne promene mišljenja. Po ovoj teoriji, tada se dostiže najviši stupanj u razvoju mišljenja, a to je sposobnost da se apstraktno misli i kognitivno operiše samo na nivou ideja.

Ovom ću se prilikom zadržati samo na drugom stadijumu, po meni, najzabavnijem i najimpresivnijem.

Evo jednog kratkog podsetnika na neke pojave u ovoj fazi:

EGOCENTRIZAM – usredsređenost na sebe, ali ne kao osobina, već kao karakteristika mišljenja. Dete nije u stanju da promeni ugao gledanja, već misli da ono što ono misli i vidi jeste jedino što postoji.

DECENTRACIJA – krajem ove faze, prestanak egocentrizma, sposobnost promene ugla gledanja

ANIMIZAM –  uverenje deteta da su sve stvari žive

ARTIFICIJELIZAM – uverenje deteta da je sve stvari napravio čovek

U ovom periodu se ispoljava jedan poseban kvalitet dečijeg mišljenja, koje je zadivljujuće kreativno i specifično. Kasnije se taj kvalitet, prelaskom u sledeći stadijum, gotovo potpuno gubi, i ja to vidim, (naglašavam – potpuno sam subjektivna), kao gubitak i osiromašenje. Da bih vam dočarala kakvo bogatstvo imam na umu, evo odgovora budućih đaka prvaka sa testiranja i intervjua za polazak u školu, koje sam ja uspela da zabeležim. Od nekih se odgovora zaista rastopiš, od nekih rastužiš,  nekima se slatko slatko nasmeješ, a svaki te dirne i promeni malo iznutra.

Kako se zove čovek ili teta koji nam šije odela?

Prilično može da se zove Sandra ili tako nekako… 

Šta jede ptica?

Ptica jede šta joj se nadje na putu…

Šta je kusur?

Pa kusur ima paprini i vodeni (gvozdeni :).

Šta je suprotno od mokrog?

Suprotno od mokrog se stavlja u regal.

Kako se kreće zmija?

Pa zmija čuči… ne, ne… kleči!

Koje godišnje doba dolazi posle zime?

Proleće.

A pre zime?

Stankov!

Kako ćeš javiti vest drugu koji ode daleko od tebe?

…pa „Ćao, srećan put“…

(pokazujući sličice, pitam) Šta je ovo?

Kerovi.

A šta je ovo?

Zečevi.

A kako ih zovemo zajedno?

...Ke-zec!

Šta je suprotno od uzak?

 … … …?

(pomažem) …ši-…šii-…

Šišarka!

(kuce i zeke) Šta su oni zajedno?

Brat i sestra!

Koji su delovi drveta?

Pa, to su staaablo, grane, …lišće, … i veverica!

Znaš, ja najviše volim grafomotoriku!

Je l’ ti ovo bilo zanimljivo ili dosadno?

Zanimljivo.

A šta ti je bilo najzanimljivije?

Pa, tako kad mi mama nešto kupi…

Skoro sve znam…imaš ti nešto teže?

I naravno, ko ne voli Kefalicu…