S. je jutros mrzelo da ustane iz kreveta. Razvlačio se više od pola sata, prekidao i odlagao alarm na mobilnom. Onda je budan ležao. I gledao ni u šta. “Još jedan dan bez strukture“ – pomislio je. Danima mu već ne pada ništa korisno na pamet. Ima neke ideje, ali nekako ne i dovoljno energije da bi ih sproveo. Probazaće po netu, posle uključiti tv. Možda prošeta kasnije popodne. Mogao bi možda nešto i da skuva sebi… ali brzo odustaje od te ideje. Uveče će pustiti valjda neki pristojan film na nekom od kanala.

Odakle dolazi motivacija? I kuda vodi? Možda svi imamo poneki ovakav dan kao S. Ali šta ako počnu da se gomilaju? Uljuljkamo se u jednostavnost, prosečnost, vučemo ćebence za sobom, bez trunke napora, premeštamo se s jednog sigurnog mesta na drugo. I životarimo. Dragoceni minuti jedine šanse zvane život lagano promiču, bespovratno. Kad pogledaš kako jurca sekundara na satu, zar te to ne trgne iz učmalosti u koju si sam uronio?

Krenuti od želja. Napraviti spisak. Male ciljeve, sitne korake do njih. Iako se nekad čini nemogućim krenuti, lakše je no što se čini. Nema odluke, nema priprema. Nemaš vremena za to. Samo kreneš. Samo se baciš u naručje nepoznatom. Dobit od ispunjenja i male želje je energetski podstrek za sledeću. Dok želiš, sanjaš, činiš – živ si. Osećaš prazninu? Popuni je! Otkrij bogatstvo u sebi! Sigurno ga nosiš. Učini nešto za sebe. Ostavi trag. Učini nešto za drugog. Stvari će početi fantastično da se odmotavaju pred tobom, i nameštaju za tebe. Ali ti si ta iskra koja mora da zapali fitilj. Do Velikoga praska.

Imaš izbor. Da li ćeš gledati vatromet svog života ili mirno sedeti i čekati da život prođe?

Steve Jobs (1955-2011)