Sinoć sam naišla na vest iz Kine. Dva vozila pregazila su devojčicu u nekoj uskoj ulici, a čak 18 vozila je videvši je na putu zaobišlo. Tek 19-a osoba koja je tuda prošla se zaustavila da joj pomogne. Sve su snimile sigurnosne kamere. Okačen je i snimak, ali nisam imala snage da ga pogledam. Devojčica, čije ime znači Mala Radost, živi na aparatima. Svet je zgranut.

“Kako vidimo ljude oko sebe?“ može se prevesti u “Da li vidimo ljude oko sebe?“ Kakvo postaje ovo mesto na kom imamo privilegiju da živimo…? Bez namere da zvučim previše pesimistično, patetično, ponekad imam utisak da su tom istom svetu neki pojmovi bajkoviti, humanost, ljudskost, poštovanje, empatija… deluju kao neke drevne vrline. Kao da nisu više u modi. U modi su rijaliti programi, skandali, izrugivanje, podsmeh, sveopšti cinizam. Ili naprosto ignoracija. Mnogo je benignijih primera od ove strašne tragedije, a opet oni doprinose istom stanju.

Kakvi su naši svakodnevni odnosi? Koliko o njima razmišljamo, koliko iz analiziramo…? Da li previše lako i brzo optužimo, otpišemo nekoga, prosto zato što je drugačiji. Od nas, od onoga na šta smo navikli.

Osoba koja vodi aktivan život svakodnevno sreće mnogo ljudi. Kako ih opaža, šta primećuje u vezi s njima? Na prvom mestu to je fizički izgled, ponašanje i svakako emocionalno stanje. Neka istraživanja pokazuju da se neverbalno razmeni preko 90 posto informacija. Najinformativnije je svakako lice. Pojam poznat kao facijalna ekspresija, odnosi se na trenutni izraz lica, mimiku, a najaktivniji su mišići oko usana i očiju. Pokušajte to da osetite, nasmejte se… Tu su zatim telesni stav i verbalni iskaz, način i ton kojim neko nešto govori takođe nosi informacije o njegovom emocionalnom stanju. Da li na to obraćamo pažnju? Da li zaista slušamo? Ili prosto reagujemo iz sebe, ne uvažavajući previše potrebe drugih? Koliko smo spremni da razumemo?

Empatija je sposobnost uživljavanja u emocionalno stanje druge osobe, i razumevanje njenog položaja, tako što zamišljamo da smo u toj situaciji u kojoj je i sama osoba. Najveća je potreba za empatijom kada osoba doživljava strah, neku vrstu ugroženosti ili patnju. Tada je empatija i najteža. Da bismo empatiju pokazali na pravi način i bili od koristi osobi kojoj je pomoć potrebna, moramo paziti da poruke i znake koje šaljemo budu poslate u pravo vreme, na pravi način. Pogrešno je osobu spašavati iz njenog sopstvenog života i problema, kao i ponašati se da taj isti život živimo. Mi ZAISTA ne možemo proživljavati što i osoba, niti smemo, ukoliko želimo da očuvamo svoje mentalno zdravlje i stabilnost. Osim toga, osoba to može protumačiti kao kršenje ličnih granica i licemerje, jer uistinu, jedino ona sama može znati kako joj je. Sami smo u svojoj koži.

U vremenu u kom su prestiž, lični uspeh i lični ciljevi postavljeni pre svega, ljudski odnosi padaju u drugi plan. Tempo i način života koji se nameću udaljavaju nas od plemenitosti, humanosti i zdravih i dobrih međuljudskih odnosa. Ne zaboravimo da i dalje živimo, i živećemo verovatno dok je ljudskog roda, jedni s drugima. Važno je šta se odvija na toj relaciji “Ja – drugi ljudi“. Stanje u socijalnoj sferi je u životu svakog pojedinca važan segment funkcionisanja, i može uticati na njegovo mentalno zdravlje. Zato je važno da već neizbežna komunikacija s drugima bude kvalitetna, i da se bavimo odnosima koji čine naš društveni svet.

Empatija je važna za život u društvu i nas kao ličnosti. Zašto? Potrebno je zapitati se sledeće:

  •  Kada nešto učinim, a to nekoga zaboli, da li mi je stalo?
  • Kada neko drugi nešto učini, a to mene zaboli, kako se osećam u vezi s tim?

Da bismo uopšte mogli da razumemo tuđe postupke i tuđu poziciju, potrebno je da se decentriramo. To praktično znači da zamislimo “Kako bi stvari izgledale da sam u njegovoj koži…?“ Ponekad, to je vrlo teško, posebno ako je u pitanju naš lični emocionalni upliv, postojanje konflikta s tom osobom ili slično. Ipak, ukoliko uspemo u tome, dobit je višestruka. Za odnos, za lični razvoj, pa i za tu osobu, ako se prema njoj postavimo drugačije ili joj uputimo empatiju i razumevanje za njenu situaciju. Postoji termin u engleskom jeziku za ovaj način decentracije, a to je “biti u tuđim cipelama“. Zamislimo da kada bismo obuli nečije cipele, postajemo on sam. I zapitajmo se: koliko nam je u tim cipelama udobno? Kako svet izgleda iz te perspektive? Kako se osećam u ovoj ulozi? Kada se imaginarno vratimo u svoje cipele, u svoju poziciju, prethodna spoznaja menja i naš pogled na svet, na tu osobu i razvija saosećanje za tuđe probleme. To je nešto što nam generalno nedostaje.

Iako je empatija emocija i socijalna veština koja se usvaja ponajviše u detinjstvu, i proizilazi iz specifičnog vaspitnog stila koji roditelji primenjuju, može se i uvežbati. Ovde možete pronaći nekoliko saveta kako da mislite, osećate i činite empatično, i tako učinite nešto dobro za drugoga, ali i za sopstveni rast i razvoj emocionalne inteligencije.

Znaci i vežbanje empatije (preuzet i prilagođen tekst)